Живот и дело Душана Вукасовића Диогена

Душан Вукасовић Диоген је рођен 26.9.1909. године у сремском селу Петровчићу као најстарије дете. Отац Настас и мајка Зорица су били људи за пример у селу, скромни, поштени и тихи. Бавили су се земљорадњом. 
Душан је највећи део свог детињства провео у Петровчићу. Основну школу је завршио у родном селу, средњу графичку у Добановцима, а учитељску у Сомбору. Учитељску школу похађа заједно са својим друговима из Руме, Вељком Дугошевићем и Ђорђем Мандићем. По завршетку учитељске школе Душан одлази у Војну школу за резервне официре у Билећу.
1934. године, по распореду Министарства просвете, почиње да ради као учитељ у македонском селу Стенче код Гостивара. С обзиром да је био једини учитељ у селу радио је са сва четири разреда. Село Стенче је било веома неразвијено, па је самим тим и свест о важности школе била на ниском нивоу код људи. Душан је свакодневно обилазио родитеље ученика и молио их да своју децу шаљу у школу. Временом је постао најцењенији човек у селу. Одлуком Министарства просвете 1936. године бива премештен у село Степанце, па недуго затим и у село Жировинице. У Жировиницама  упознаје учитељицу Радојку Станимировић са којом се венчава исте године. 
За време летњег распуста Душан са супругом одлази у родни Петровчић где помаже родитељима и брату око пољопривредних послова, а сваки слободан тренутак користи да оде до Београда како би се видео са школским другом Вељком Дугошевићем у Удружењу учитеља "Вук Караџић".
На лични захтев Душан бива премештен у сремско село Купиново 1938. године. У то време је Купиново имало 2350 становника, од који су 2184 били Срби, 88 Словаци, 69 Немци и 9 осталих. Националне различитости је успео да уклопи и врло брзо око себе окупља сву омладину села која је препознала доброту и несебичност којом је зрачио. Као учитељ је сваке друге недеље окупљао на састанцима све колеге из околних села где су размењивали искуства, радне задатке али врло често и водили разговоре о политици. Из Купинова одлази у родни Петровчић 1941. године где заједно са својом супругом Радојком наставља да ради као учитељ.
У то време Душан се повезује са Народноослободилачим покретом јер је живот у Срему постао веома тежак услед окупације Независне државе Хрватске под чијом влашћу је био и сам Срем. Постаје члан Комунистичке партије Југославије 1942. године и труди се да што више развије код људи слободарски дух како би се што пре ослободили окупаторских окова. Те 1942. године долази наредба од стране усташких вођа да Вукасовић мора бити ухапшен, међутим својом прибраношћу и сналажљивошћу он успева да избегне. Прикључује се борцима Посавског партизанског одреда, касније преименованог у Трећи батаљон. У току Народноослободилачке борбе истакао се као борац и врло брзо је именован у команданта Треће војвођанске бригаде, а касније и 36. дивизије.
Душан Вукасовић је погинуо 20.3.1945. године на обали Драве од стране непријатељске, фашистичке руке приликом обиласка најистуренијег положаја. Издахнуо је на лицу места. Другови из његове бригаде су тешка срца прихватили тужну вест о смрти вољеног команданта. Исте вечери је ковчег са телом великог човека, броца и хероја кренуо пут Срема. Сахрана је обављена у родном му Петровчићу уз присуство свих мештана села, ратних другова, колега, ђака и поштовалаца.
У част Душана Вукаовића Диогена  многе школе носе његово име, песме су испеване, приче испричане... Од 1975. године су почели да се одржавају "Диогенови сусрети", где су узимале учешће све школе које носе његово име, а налазе се у Срему. 
Једну од песама је написала ратна другарица Олга Черевици истог дана када је Диоген погинуо и гласи овако:

ПАДЕ КОМАНДАНТ ДУШАН

Сунце је пробудило земљане снаге
Пролеће младост грли
И све су ствари свима драге
У бој се са песмом хрли.

И наједном је све умукло.
Утишало се. Замрло.
Паде комндант Душан
Један хитац и маз низ грло
кида комнду: "Замном, соколови, напред!"

Тамо далеко у сремском селу
Мајка уснула стравичан сан:
"Погибе јунак опробан
Љубљени Душан синак мој..."
Крај Драве немо стражари
Последњи почасни строј.

Задрхта сва дивизија
А туга покри чете
Девојка у униформи, сузама
Венац од цвећа плете.

Чује се марш посмртни
тонови ко звона брује
Данас смо још јагањци
А сутра с присоја грује!

И јуришаће бригаде
Осветом напојене, у борби прекаљене
Смрвиће непријатељски строј
Јер сваки борац Душанову команду у срцу носи
"Соколови моји, напред!"